Oće i moja guzica vidit puta. Iznesem svoje želje mom vičnom i vikovičnom supružniku Mati. Proces nagovaranja nije nimalo zgodan. Zgodno je nagovorit da se ode na buće ili u gostionu. Nezgodno je nagovorit ga nediljom da odemo u moje matere na ručak. Znači, nagovorit ga na put je ko ovo za u matere na ručak – jednako nagovaranju na dobrovoljnu lobotomiju. Iznesem ja njemu sve argumente. Ima lipa vina u toj Italiji, svitski poznatih gostiona, lipo se ide, arhitektura, povijest, kultura… sve ja izložila i obrazložila i pustim svog čovika da on meni kaže kako je to vrlo dobra ideja i da da zeleno svitlo da pakiram kuvere. Čak nisam inzistirala oko destinacije, već sam mu rekla da ukoliko on ima bolju ideju da može i to.
A on će meni na to: „Ženo, bogareti. Ti meni pričaš o nikakvim Toskanama, Provansama. Ma otiđi u one svoje Runoviće i izađi na balkon. Zaboravi časkon da si u matere i samo gledaj. Vinogradi dokle ti oko vidi, kukuruza livo i desno, matica spokojno vrluda kroz polje, žabe krekeću ko da im onaj vaš Repušić dirigira. I reci ti meni, ženo, šta je lišpe. Ta nika Provansa i Toskana ili tvoji Runovići?“
U di me u srce dirne. Kažem li da je lipša Toskana, nabit će mi je na nos svake nedilje kad se uputin u matere. – Je, moja diko. Lišpi je moj Runović. A Toskana da vridi imala bi nadimak. Ne zovu Toskanu La Gudaria ko što moje Runoviće satkane od zlata zovu Gudarija.
Opet će moja dika. „I ta Provansa!? Ti bi tamo srkala neko vino koje ni ne znaš izgovorit i žvakala neki crvljivi sir. A u ćaće ti puna konaba dične i toliko dobre da bi u Bibliji tribalo o njoj pisat – kujundžuše. I znaš reć šta piješ. Ma šta? Znaš svako zrno grožđa koje se čepalo u badnju. A taj sir. Ma u moje ujne sira u svakoj ćoši frižidera. I to od njene krave. Nikakvi crvi i plijesan. Ko je vidio pokvareni sir ist. Milovu znaš, znaš i ujnu, a ti bi od neke plisave Vrancuskinje ila sir.
Spominješ taj Karlov most. Ja nikako ne virujen i ne mislin da je taj Karlo sagradio most lišpi od mog Bublina. Ma da je Karlo svratio na Bublin nikad se on Praga sitio ne bi. Osta bi Karlo na Bublinu i pritplatio se u Runje na rake i žabe i bio sritan čovik. Kakvi dvorci i jezera Bavarske? Ona naša dva oka, Modri i Crljeni gorostasi, Matica pitoma, Ričice koje i nebo bojon kopira da bude lipo ko jezero. A dvori? Ma šta ti je dvorac ijedan njemački kod onog Lujića zdanja, naše Topane, Matanovih dvora?
Ti bi išla molit Svetog Antu u Padovu da te zagovori kod Gospodina? Ma ‘ta će niki talijanski svetac tebe razumit. Ako je on iz Padove, on ti ženo moja priča talijanski. Lipo ti u Gornje Vinjane i kod naškog čovika se moli. Isto tako ni Gospa Vrancuska nema prevoditelja. Skokneš tu isprid kuće, kod naše Perinuše i na naškom se sporazumiš s majkom svih Rvata. Lipo je kad Sveto zna s kim priča jer ti poznaje i mater i ćaću, ma i babe i didove, zna te u dušu. A šta će znat oni neki u Italiji i Vrancuskoj?
Oćeš ti moja lipa vidit oni Ajflov toranj? Ma niti znaš di mu je glava, ni di je rep!? Je’l taj toranj išta napisa, otpiva, zaigra na buće? E, đava me odnijo kad je. Naćulilo ga tamo i jedna budala rekla da je to lipo, ostale budale povirovale. Znaš ko je lip? Lip je naš Tin Ujević. Znaš ko je, nismo se još dogovorili s onin manitin Vrgorčanin iz čiji je kuća, znaš di se kopa. Zna se je li volio popit, šta je volio pojist i sve je on zabilužio šta je mislio. I lipo sidneš s njin na trg, popiješ kavu s čovikon i bome – znaš di mu je opanak , a di mu je šešir. I priča svit o tizin španjolskin skalinin? Ma diš lipši skalina od naših imockih. Triba ti cili dan da ih izbrojiš sve.
Oćeš me odvest na svicka igrališta? Ma cili svit nek dođe vidit naš Gospin dolac. Ni jedan bager na ovome svitu to ne more napravit, a nikoji arkitekt nacrtat. More li iko sagradit išta lišpe od onoga što je sam Bog sagradio?
Azurne obale, vake, nake… sidneš iza ručka u auto, kroz tunel i eto te na obali kakve nigdi nema.
I sad bi ti mene moja Ive vodala po svitu? Moj Imocki je svit. Ni čovik, ni živina, ni zrak, ni voda, ni Bog nigdi na ovomen svitu nije lipši nego u Imockom!
Već na onome kad mi je taka Runović nisam imala valjane obrane, a nakon ovoga što mi je moj Mate izreka i objasnio sam svatila jedno. Ima u svitu svega i svačega lipog i ružnog. Ma i lipšeg nego kod kuće, ali u svitu sigurno nema ama baš niko ko moj Mate.
Nevista/imotskenovine.hr