Nino Raspudić: Istanbulska muka po Andreju Plenkoviću

Prov­la­di­ni me­di­ji i ko­men­ta­to­ri, s ushi­tom ro­di­te­lja ko­ji­ma ško­la­rac os­vje­tla obraz bes­pri­je­kor­nom re­ci­ta­ci­jom na Li­dra­nu, iz­vi­jes­ti­li su jav­nost kako je premijer An­drej Plen­ko­vić u Stra­sbo­ur­gu na ple­nar­noj sjed­ni­ci Eu­rop­skog par­la­men­ta go­vo­rio o bu­duć­nos­ti Eu­rop­ske uni­je na čak pet je­zi­ka.

Zlob­ni­ci su is­ti­ca­li kako je ma­lo ne­dos­ta­ja­lo da, ako od­bi­je­mo na­še i slo­ven­ske, bu­de vi­še je­zi­ka u nje­go­vom go­vo­ru ne­go zas­tup­ni­ka ko­ji su ga slu­ša­li. Go­vor pred po­lu­praz­nom dvo­ra­nom bio je ko­rek­tan, bez ijed­ne ma­ne, ali i vr­li­ne – ni­šta u nje­mu ni­je bi­lo no­vo, ni­šta spor­no, ni­šta čvr­sto, ni­šta opo­vrg­lji­vo, piše Nino Raspudić za Večernji list.

Kao stra­te­ške ci­lje­ve Hr­vat­ske Premijer je is­tak­nuo ula­zak u Sc­hen­gen (či­taj: gu­bi­tak kon­tro­le nad gra­ni­ca­ma) i uvo­đe­nje eura (pre­ve­de­no: odri­ca­nje od vlas­ti­te va­lu­te i mo­ne­tar­nog su­ve­re­ni­te­ta).

Za pot­pu­nu in­ter­pre­ta­ci­ju tog go­vo­ra važ­ni­je je ono što ni­je re­kao – ni­je spo­mi­njao ini­ci­ja­ti­vu “Tri mora”, Vi­še­grad­sku sku­pi­nu, Trum­pov za­okret.

Sve u sve­mu, is­pa­lo je kako bes­po­go­vor­no sli­je­di euron­sku po­li­ti­ku kli­ma­ve oso­vi­ne Mer­kel-Ma­cron. Kao da se u me­đu­vre­me­nu ni­je do­go­dio Brexit (o nje­mu je iz­ra­zio sa­mo ce­re­mo­ni­jal­no ža­lje­nje), pri­vre­me­ni ras­pad Sc­hen­ge­na za mi­grant­ske kri­ze, euro­skep­ti­ci­zam od Bal­ti­ka do Ma­đar­ske, an­ti­imi­grant­ska vlast u Aus­tri­ji i usko­ro slič­na u Ita­li­ji, dalj­nji rast AFD-a u Nje­mač­koj i pad po­pu­lar­nos­ti Ma­cro­na u Fran­cu­skoj.

Is­pa­da da za nas sve to ne pos­to­ji te kako će­mo i da­lje bi­ti pos­lu­šan ma­li od pa­lu­be na bro­du ko­ji la­ga­no to­ne. Ukrat­ko, Plen­ko­vić je po­ru­čio euro­bi­ro­kra­ti­ma: “Ra­ču­naj­te na nas”.

Me­đu re­ak­ci­ja­ma euro­zas­tup­ni­ka na Plen­ko­vi­ćev is­tup is­ti­če se obra­ća­nje Ru­že To­ma­šić, ko­ja mu, is­ti­na, ni­je iz­rav­no rek­la da je “bri­sel­ski ća­to”, ali je iz­ra­zi­la na­du kako to ne­će pos­ta­ti, po­ru­čiv­ši mu: “Pred­sjed­ni­če hr­vat­ske vla­de, ovim Vas pu­tem po­zi­vam da za bri­sel­skim sto­lom ar­ti­ku­li­ra­te auten­tič­nu hrvatsku po­zi­ci­ju ko­ja ne­će sli­je­di­ti una­pri­jed za­da­ne mo­de­le i tu­đe am­bi­ci­je. Ne­ka sve Va­še ini­ci­ja­ti­ve bu­du plod vo­lje hr­vat­skih gra­đa­na ko­ji že­le snaž­nu Eu­ro­pu, ali ne bez pros­pe­ri­tet­ne, sta­bil­ne i su­ve­re­ne Hr­vat­ske.”

Je­di­ni za­nim­ljiv tre­nu­tak u par­la­men­tu bi­lo je pi­ta­nje ko­je je Plen­ko­vi­ću pos­ta­vi­la, kako su na­ši me­di­ji pre­ni­je­li “mla­da zas­tup­ni­ca Eu­rop­ske stran­ke ze­le­nih” Ska Kel­ler. Gu­gla­njem doz­na­je­mo kako je do­tič­na u 37. go­di­ni ži­vo­ta, dak­le ima pet go­di­na vi­še od aus­trij­skog pre­mi­je­ra i čak če­ti­ri vi­še ne­go što je imao Alek­san­dar Ma­ke­don­ski kad je na­pus­tio ovaj svi­jet. Mla­dost joj is­ti­ču kako bi mi­ni­mi­zi­ra­li ne­la­go­du ko­ju je iz­a­zva­lo nje­no obra­ća­nje Plen­ko­vi­ću, su­ge­ri­ra­ju­ći valj­da kako su to, eto, ne­ka mla­de­nač­ka pos­la. Ina­če, ta zas­tup­ni­ca ime ni­je do­bi­la po ja­maj­čan­skoj “ska” glaz­bi, ne­go se zva­la Fran­zi­ska pa je skra­ti­la ime jer joj je, kako sa­ma is­ti­če, iš­lo na živ­ce što je zo­vu Fran­zi.

To je, ot­pri­li­ke, kao kad bi se kod nas pre­ime­no­vao Ran Mi­la­no­vić, Mir Šeks ili Vor Ber­nar­dić. Ska Kel­ler se ba­vi eg­zo­ti­kom – mi­gran­ti­ma, Tur­skom i slič­nim te­ma­ma pa ne ču­di da je svra­ti­la pos­lu­ša­ti što će go­vo­ri­ti premijer Hr­vat­ske. Uz iri­tant­no ori­jen­ta­lis­tič­ko do­ci­ra­nje kako se “bo­ji da se ve­ći­na lju­di u Hr­vat­skoj gr­če­vi­to dr­ži za proš­lost” i iz­li­šan pa­ci­fis­tič­ki va­paj: “Ne že­li­mo vi­še ra­to­ve, to smo na­uči­li iz proš­los­ti i na­dam se da će Hr­vat­ska is­to to že­lje­ti i na­dam se da će­te se vi po­tru­di­ti da to na­pra­vi­te.”, iz če­ga valj­da sli­je­di da je Plen­ko­vić ina­če ra­to­bo­ran, zas­tup­ni­ca Ska Kel­ler da­la je pre­mi­je­ru for­mal­no su­ve­re­ne dr­ža­ve pac­ku zbog kaš­nje­nja u usva­ja­nju Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je.

“Kako uop­će mo­že do­ći u pi­ta­nje tre­ba­mo li zaštititi že­ne od na­si­lja? Kako uop­će mo­že do­ći do to­ga da se o to­me još uvi­jek ras­prav­lja u va­šoj zem­lji?”, pi­ta­la ga je.

Što bi premijer su­ve­re­ne zem­lje na ta­kav upit tre­bao reći, bez ob­zi­ra na to za­la­že li se on osob­no za ra­ti­fi­ka­ci­ju ili ne? Mi­ni­mum bi bio ka­za­ti kako uva­že­na euro­zas­tup­ni­ca go­vo­ri ne­is­ti­nu jer se kod nas ne ras­prav­lja o to­me tre­ba li zaštititi že­ne od na­si­lja, bu­du­ći da o to­me pos­to­ji ap­so­lut­na su­glas­nost.

Plen­ko­vić je mo­rao od­ba­ci­ti to plit­ko in­si­nu­ira­nje i is­tak­nu­ti kako je ra­ti­fi­ka­ci­ja Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je ne­što o če­mu će­mo mi kao su­ve­re­na zem­lja sa­mi od­lu­či­ti. Pa, ako se slo­ži­mo da će­mo umjes­to mu­škar­ca i že­ne uves­ti do­dat­nih pet ili pet­sto pet ro­do­va, ta­ko će­mo i uči­ni­ti jer smo mi ta­ko od­lu­či­li, a ne po na­put­ku bi­lo ko­jeg Ve­li­kog Bra­ta.

Umjes­to to­ga, naš se pe­te­ro­je­zič­ni go­vor­nik ze­le­noj zas­tup­ni­ci Ski oprav­da­vao i iz­mo­ta­vao se.

Naj­pri­je se “po­hva­lio” kako su lju­di iz Hr­vat­ske su­dje­lo­va­li u iz­ra­di tog do­ku­men­ta, pri če­mu je oči­to mis­lio na pro­fe­so­ri­cu Du­brav­ku Ši­mo­no­vić, jed­nu od auto­ra Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je, či­jem je su­pru­gu Iva­nu Ši­mo­no­vi­ću Plen­ko­vić svo­je­vre­me­no bio vo­di­telj ure­da, a on­da je pre­šao na tu­ža­ka­nje SDP-a zbog ne­ra­ti­fi­ci­ra­nja: “ne znam za­što so­ci­jal­de­mo­krat­ska Vla­da ni­je do­vr­ši­la taj po­sao”.

Na kon­cu se po­ža­lio kako je ras­pra­va o to­me do­bi­la “dru­gu di­men­zi­ju” pa se sve za­kom­pli­ci­ra­lo. No­va di­men­zi­ja je is­ta ona zbog ko­je spor­nu Ko­nven­ci­ju još uvi­jek ni­je pri­hva­ti­lo po­la Eu­ro­pe, a od­no­si se na či­nje­ni­cu da se uz za­šti­tu že­na od na­si­lja, što nit­ko nig­dje ni­je spo­rio, šver­ca rod­na ide­olo­gi­ja ko­ja bi usva­ja­njem te me­đu­na­rod­ne ko­nven­ci­je pos­ta­la na­dre­đe­na hr­vat­skom za­ko­no­dav­s­tvu či­me bi se otvo­rio pros­tor za broj­ne ma­ni­pu­la­ci­je kak­ve vi­đa­mo po zem­lja­ma ko­je su od­mak­le u džen­de­riz­mu.

Ono što iz nez­na­nja ili pod­los­ti in­si­nu­ira (Fran­zi)ska Kel­ler, a u pra­vi­lu i na­ši lje­vi­ča­ri, svo­di se na te­zu – ako si pro­tiv ra­ti­fi­ci­ra­nja te ko­nven­ci­je u cje­li­ni on­da si za na­si­lje nad že­na­ma.

Ako na to ka­žeš, od­lič­no, mak­ni­mo spor­ne rod­no­ide­olo­ške odred­be i pri­hva­ća­mo Ko­nven­ci­ju, ina­te se kako se mora pri­hva­ti­ti sve ili ni­šta. Pro­da­ju ti dak­le ci­glu umo­ta­nu u ce­lo­fan i eti­ke­ti­ra­ju te kao zlog idi­ota ako po­sum­njaš u smis­le­nost te ku­po­vi­ne. Plen­ko­vić je u Stra­sbo­ur­gu re­kao: “Mi smo za­vr­ši­li jav­ne kon­zul­ta­ci­je i pro­ces u par­la­men­tu je go­to­vo do­vr­šen, ali na­ža­lost, ras­pra­va o toj Ko­nven­ci­ji ne­ka­ko je do­bi­la u jed­nom di­je­lu jav­ne ras­pra­ve kod nas jed­nu sa­svim dru­gu di­men­zi­ju, ko­ja sup­s­tan­ci po­ku­ša­va da­ti sa­svim dru­gu di­men­zi­ju. Spre­man sam za ras­pra­vu sa stran­ka­ma i po­ku­šat će­mo raz­dvo­ji­ti sta­bla od šu­me.” Kad su bi­le te fan­tom­ske “jav­ne kon­zul­ta­ci­je”? Što zna­či da je “pro­ces u par­la­men­tu go­to­vo do­vr­šen”? Za­što ka­že “na­ža­lost”? Zna­či li to da je on za ra­ti­fi­ka­ci­ju Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je? Što su tu “sta­bla”, a što “šu­ma”?

Plen­ko­vić je dak­le, in­di­rek­t­no naj­a­vio pu­šta­nje ra­ti­fi­ka­ci­je Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je u sa­bor­sku pro­ce­du­ru, što će mu bi­ti na­gaz­na mi­na ve­ća od is­te­ka pri­nud­ne upra­ve u Agro­ko­ru. Što mo­že­mo oče­ki­va­ti u Sa­bo­ru? Na­log je naj­lak­še is­pu­ni­ti ta­ko da gla­so­va­nje za ili pro­tiv pre­pus­ti “na sa­vjest” zas­tup­ni­ci­ma HDZ-a, od ko­jih su ne­ki poz­na­ti po is­tan­ča­noj sa­vjes­ti i čvr­stom ka­rak­te­ru. Ia­ko je iz­vjes­no da ćedio zas­tup­ni­ka HDZ-a gla­so­va­ti pro­tiv ra­ti­fi­ci­ra­nja Ko­nven­ci­je, pre­os­ta­lih ća­to­li­ka će bi­ti do­volj­no da s part­ne­ri­ma iz HNS-a, ma­njin­ci­ma i li­je­vom opor­bom iz­gla­sa­ju do­ma­ću za­da­ću. Is­tan­bul­ska ko­nven­ci­ja u Sa­bo­ru mo­gla bi bi­ti no­va slam­ka po­li­tič­kog spa­sa za Most. No či­ni se da se oni i da­lje bo­je auta­ti kao kon­zer­va­tiv­ci.

Ta­ko u zad­njem ve­li­kom in­ter­v­juu Bo­žo Pe­trov Is­tan­bul­sku ko­nven­ci­ju bo­ja­ž­lji­vo do­vo­di u pi­ta­nje, a po­tom po­nav­lja in­fan­til­nu te­zu kako oni o svje­to­na­zor­skim te­ma­ma ne­ma­ju sta­ja­li­šte već pre­pu­šta­ju čla­no­vi­ma i zas­tup­ni­ci­ma da pos­tu­pa­ju po sa­vjes­ti. Pe­trov na­gla­ša­va: “Odak­le me­ni pra­vo da ne­kom dru­gom ka­žem što tre­ba mis­li­ti i kak­va nje­go­va sa­vjest tre­ba bi­ti?”

Pa za­što on­da lju­de uop­će stav­lja­ju na lis­te Mos­ta, ako će se sve svo­di­ti na to da se oni bez ikak­vog sta­va uš­le­pa­ju u Sa­bor a on­da u nje­mu gla­su­ju “po sa­vjes­ti” o bi­lo če­mu, bi­lo kako? Oni ni­su je­di­na stran­ka u dr­ža­vi već jed­na od stra­na­ka. A stran­ke po de­fi­ni­ci­ji uvi­jek sa­dr­ža­va­ju mo­ment par­ti­ku­lar­nos­ti, svr­sta­nos­ti, zas­tu­pa­nja odre­đe­nih vri­jed­nos­ti i in­te­re­sa.

Svi­dio bi se mno­gi­ma da se ni­si tru­dio svi­dje­ti svi­ma, lek­ci­ja je ko­ju vr­hu­ška Mos­ta ni­ka­ko da na­uči. Na­kon što su dva­put ko­ali­ra­li s HDZ-om, de­lo­ži­ra­li Me­si­ća, za­la­ga­li se za otva­ra­nje ko­mu­nis­tič­kih ar­hi­va, mogu za­bo­ra­vi­ti na li­je­ve pro­s­vjed­ne gla­so­ve.

Upra­vo jas­nim pro­tiv­lje­njem Is­tan­bul­skoj ko­nven­ci­ji, kad za to do­đe tre­nu­tak u Sa­bo­ru, mogu ra­zva­li­ti HDZ-ov­ce kao “ća­to­li­ke”, što­vi­še, i kao “ro­di­ja­ke” u no­vom zna­če­nju pro­mi­ca­nja rod­ne on­to­lo­gi­je i ide­olo­gi­je, za­jed­no s li­je­vom opor­bom.

Is­tan­bul­ska ko­nven­ci­ja je plu­ta­ju­ća mi­na za Plen­ko­vi­ćev HDZ ko­ja mo­že vr­lo la­ko do­ves­ti do ra­sko­la u stran­ci i po­s­lje­dič­nog pa­da Vla­de. Sto­ga bi bi­lo bo­lje da je Plen­ko­vić Ski Kel­ler po­šte­no od­go­vo­rio kako taj za­da­tak ne mo­že iz­vr­ši­ti jer bi zbog nje­ga po­li­tič­ki stra­dao i bio do­ve­den u si­tu­aci­ju da usko­ro u Stra­sbo­ur­gu ili Bruxel­le­su po­no­vo kao ovog tjed­na, ali s traj­ni­jom per­s­pek­tiv­nom, ka­že: “Li­je­po je opet bi­ti tu”.

Nino Raspudić/Večenji list