Nakon što je postao prvi Japanac u grudskoj školi i prvi hercegovački Japanac, i nakon što mu je tata dobio , kao inžinjer strojarstva super plaćeni posao u renomiranom Grafotisku, mali Suzuki napisao je pismo i svojoj rodici u Tokio. Pismo je pisano još u doba korizme i trebalo mu je dugo da stigne pa ga objavljujemo tek sada kada ga je Origami pročitala. Tekst nam je besplatno s japanskog prevela agencija za prevođenje Libar, iz Ljubuškog, pa im se ovom prilikom zahvaljujemo…
Draga rodice Origami,
pišem ti ovo pismo nakon jednog posebnog iskustva.
Od kada smo došli u Hercegovinu nisam se najeo,
ali naravno nisam to nikome spomenuo
da ne bih povrijedio naše drage domaćine.
Hrana je ovdje užasna.
Imaju nekoliko jela, koja su potpuno neprobavljiva,
a što je najgore,
naši dragi gostoljubivi domaćini stalno nas tjeraju jesti.
Nema veze jesmo li gladni ili nismo,
je li vrijeme jelu ili nije,
uvijek nas nutkaju hranom.
Ono što oni ovdje zovu specijalitetima potpuno je nejestivo.
Najčešće jedu obično kukuruzno brašno, koje razmute u vodi.
To zovu pura.
Tata kaže da se u Japanu nekada takvo nešto davalo kokošima.
Ovdje inače raste svakakvo bilje, i puno životinja ima, al oni to ne jedu sve
jer to prodaju strancima kako bi vraćali kredite
ili im sve pokupi na kamione neki političar kojeg zovu Jerko-san.
On je kažu lopov.
Kaže moja susjeda Marićuša, kad sam je pitao
je li se ijedan političar ubio ako otkriju da je lopov:
“Jepizdumaterinu, štaćeseubit, enogaoša za ministra”.
Teško ćeš to razumijeti al to uglavnom znači da je on napredovao u karijeri.
Tako da eto, oni ne jedu hranu za ljude
nego se hrane hranom za kokoši
i uzgajaju lopove kojih se rješavaju
tako da ih šalju u glavni grad da napreduju u karijeri.
Jedu i nekakve velike listove,
koje kuhaju s puno mesa i to zovu raštikom.
to se zamota oko mesa i izgleda jako čudno,
al meni to paše skroz i totalno.
Najgori su mi za jest bili komadići mljevenog mesa,
koje potpuno unište na vatri i jedu ih tako crne s bijelim lukom.
To zovu nekim čudnim imenom,
koje nikako ne mogu zapamtiti,
a to ime je iz nekog stranog jezika
koje su donijeli najopasniji samuraji ikada koji su tu došli na konjima
i puno su napravili nekakvih belaja, kaže Marićuša.
Uglavnom zovu se ćelapčićići.
Mislim ta užasna hrana. Ne ti samuraji.
Ja sam pitao tatu da mi pokaže te belaje, što su ti opasni samuraji napravili
a tata je rekao da zna da su napravili Stari most. Taj Stari most jedan je jako poznat belaj.
Hercegovci su ćelapčiće podvalili kao poslasticu sjevernom plemenu,
koje živi iznad planine velikog samuraja Ivana koji nije pripadao ovim plemenima.
On je iz izumrlog plemena , ratničkog, koje je nestalo jer se nije htjelo boriti.
Njih su zvali Bogumili. Oni nisu ništa radili, samo su mahali rukama i pravili kamene grobove.
I pokapali su se.
I živjeli su čekajući samo da umru. Meni to zvuči skroz samurajski.
To pleme koje danas živi iznad Ivana zovu se Bošnjaci i oni tvrde da su potomci tih Bogumila.
Ali ja znam da nisu jer su previše ratoborni i ne mašu a Bogumili su bili miroljubivi i mahali su.
Oni među Bošnjacima koji ne nose mačeve i samo sjede u kavanama i prakticiraju posebnu vrstu joge koja se zove “teferič” zovu se Bosanci.
Njih Bošnjaci ne vole i kažu da su oni plemenski otpad i da ne poštuju samurajsku tradiciju.
Iako ne nose oružje Hercegovci za njih Bosance tvrde da su opasni
Jer žele da sruše planinu starog samuraja Ivana
i Hercegovinu prekriju bosanskom zemljom
i od viška zemlje prošire plažu u Neumu.
Neum je hercegovačka obala kojom Hercegovci izlaze na hrvatsko more i tamo Hrvatima na moru prodaju prstace jer Hrvati ne znaju sami ulovit prstace.
U Neumu je kaže tata hrana jednako loša, a usluga još lošija
a opet svi žele u taj Neum i da se tamo pitaju
naročito Bosanci koji kažu da to nije hercegovačka nego bosanska obala
pa mi sad nije ništa jasno.
Htio sam ti reći da ta masna hrana potpuno truje ovaj narod tu.
I Hercegovce i Bosance.
Jeli je oni na hercegovačkoj il bosanskoj obali.
Nije mi jasno kako ovolika velika zemlja može imati tako mali izlaz na more
Nedavno sam čuo da je jedan bošnjački samuraj Kurt-San otkrio novu bosansku zemlju
U Hercegovini
I da se ta nova zemlja zove Sutorina
Moja rodice kako je to uzbudljivo.
Ovde je sve kao u filmu.
Naši drugari tamo u Japanu samo igraju video igrice
a ovde su video igrice uživo.
Sad će se oko te nove zemlje voditi pravi pravcati rat zaprave.
Jer tu Novu zemlju sada žele i ninđe iz Crne Gore.
To je kažu jedno jako moćno samurajsko pleme. Oni su jako podmukli. Pretvaraju se da leže, i da su lijenčine ali su jako opasni. I svi ih se boje. Jer to što leže samo je varka. Kad se ustanu kažu, opasniji su i veći su od samih Ustaša. A Ustaše su bile , kažu na TV, najopasnija samurajska vojska ikada i nitko ih ne voli osim nekog radnika iz Elektre koji drži sliku nekog Ustaše u uredu. Tako sam čitao.
U Sarajevu, još jedino vole Ustaše i stalno ih zovu da idu s njima u vladu ali ovi ne mogu jer nitko neće da im da glasove. Nekada ih oni namjerno uguraju u vladu i onda nastane neki novi belaj, kaže Marićuša.
Postoji još neko opako pleme sa sjevera o kojem tek moram učiti.
Njih zovu samuraji Srbi. A samuraji Bošnjaci ih zovu Četnici.
Prvi Samuraj Srba zove se Dodik. On je pravi sumo borac i jako lijepo pjeva.
Njega se samuraji Bošnjaci toliko boje da se pitam kakvi su oni samuraji.
Samuraja Dodika vole samuraji iz Hercegovine jer kažu da lijepo pjeva pjesme neke pjevačice koja je tu jako popularna a koja ima jako dobre i moćne ogrlice sa zmajevima, i ima pravu ratničku pjesmu “Grome moj”.
Te zmajevske ogrlice njoj moja Origami padaju skroz do pupka ali Hercegovci, kako jedu kokošiju hranu to uopće ne vide.
Njima je zato ona napisala pjesmu “Pile”.
Hercegovci uglavnom samo njoj gledaju u sise.
Meni je ružno što ona na televiziji pokazuje te sise.
U nas se sise pokazuju samo kad su posebne svečanosti.
Ti samuraji Srbi mrze slovo I i vole slovo E. Oni gdje god mogu izbacuju to slovo I i stavljaju slovo E.
Tako se ovde razlikuju plemena.
Recimo samuraji Bošnjaci vole slovo H a ne vole samuraje Hrvate ni Hercegovce čija imena počinju slovima .
Pa to još moram da shvatim.
Al bez obzira na sve to meni je to skroz super.
Tako da za sada sam otkrio da je BiH zemlja sa tri samurajska plemena koja se ne vole zbog tih slova, a slažu se samo oko ćevapa i oko te nove zemlje Sutorine koju žele da osvoje i koloniziraju i da tamo jedu ćevape.
Jedini koji ne žele da se krene u bitku za Sutorinu su Bosanci al njih sva tri samurajska plemena ionako smatraju kukavicama. Vođa kukavica bio je neki Zlatko. Onda je vođa kukavica postao neki Reuf. Ali je Reuf puno trenirao i prešao u Bošnjake i sad je samuraj. Pa je novi vođa kukavica neki Emir.
Kukavice ovde u ovoj zemlji zovu ljevičarima. To mi nije jasno zašto. Jer su kod nas ljevičari samuraji koji mač drže u lijevoj ruci.
Samuraji Bošnjaci osim što ne vole slovo H mrze kockice. Kada samuraj Reuf hoda zemljom, pred njim padaju sa zidova svi posteri koji na sebi imaju kockice a na zidu ostaje samo taj samuraj Pavelić koji je kažu bio Ustaša.
To znači da samuraj Reuf ima veliku samurajsku moć.
I da su od njegove moći moćnije samo moći samuraja Ustaša.
Danas se dogodilo nešto neobično.
Naime danas je ovdje u Hercegovini post, a neki je zovu i korizma.
Samuraji iznad Ivana pošto mrze samuraje ispod te planine to namjerno ne zovu post nego ramazan.
I oni tvrde da su jači samuraji od samuraja ispod Ivana jer njihov ramazan ima jaču samurajsku moć od korizme.
Dosta samuraja iznad Ivana su veliki junaci.
Neki od njih su išli napraviti harakiri u daleku Siriju,
i tamo pomažu nekim ludim samurajima da naprave državu.
Oni koji se nisu vratili su napravili harakiri i sad su veliki heroji
a oni koji su se vratili njih Tokio, pardon Sarajevo hapsi,
jer su valjda osramotili samurajsku čast.
Korizma je , to sam ti htio reći, posebna svečanost, koja traje četrdeset dana,
a za to vrijeme se sjajno jede.
Ljudi se i odriču onoga što im inače smeta.
Meni je korizma super jer baba Marićuša mi ne govori stalno jedi Suzuki bolan, krepat ćeš.
Ja sam njoj kaže “smišan” a to u biti znači čudan.
Marićuša drugoj djeci kaže jedi bolan umrit ćeš samo meni kaže jedi bolan krepat ćeš,
i stalno ponavlja da ja nisam od insana.
A šta je insan to mi ni tata ne zna. Rekao mi je da će pitat direktora Stipu.
Izgleda da mi imamo puno više zajedničkog s Hercegovcima nego što je poznato u Japanu.
Kažu Hercegovci da je Mirko Filipović, isto Hercegovac. Ja im ne vjerujem jer ja znam da je on Japanac i da priča japanski.
Otkrili smo da i ovdje vlada kodeks ratnika,
koji mi zovemo bušido.
Naime, naši domaćini ispričali su nam da je u mjestu Rakitno,
u Bušića docu davno još sama-raja organizirala turnir sumo boraca.
Pravilo je da svaki borac mora imati više od sto kila.
Zato ga zovu i turnir stokilaša i jako su ponosni na njega.
Ne možeš zamisliti draga rodice
kako je ovo dobra zemlja i dobar narod!
Tata je pio njihovo domaće vino i eno ga u sobi pjeva,
uvjeren je da ima više od sto kila i
da je bušido i sama-raja.
Viče da će jednog dana postati Bušić,
a Bušići su ovdje oni koji u potpunosti prihvate bušido kodeks.
Tako se zvala i jedna domaća vojna postrojba u prošlom ratu.
I jedan veliki samuraj Zvonko koji je jednom davno bio oteo američki avion da svijetu pokaže da postoji Hrvatska.
Sad mi nije jasno što je Hercegovac otimao američki avion da pokaže svijetu da postoji Hrvatska, al nema veze meni je to super hrabar potez.
Kad je taj samuraj izišao iz zatvora napravio je harakiri jer je kažu bio ponosan ratnik, i nije mogao shvatiti da ljudi uopće više ne poštuju samurajski kodeks i da je malo tko od njih uopće pročitao njegove letke koje je bacao iz aviona.
Ja mu se divim.
Jednog dana, kada porastem, želim biti kao samuraj Zvonko i želim voziti avion da pokažem Hercegovcima, i Bosancima da postoji Japan.
Draga moja rodice Origami, pozdravljam te starim hercegovačkim pozdravom Prčimtimater! Ostaj mi dobro i čuvaj se…
Tvoj drug Suzuki l poskok.info